Idi sad druze moj , ljubavi , pozdav mi odnesi mojoj ti...
Putu mom tu je kraj ,umoran ovde ja cu stati! Zelim MIR!
Idi sad druže moj ,Ljubavi pjesmu mi ponesi mojoj ti ..
Dalje sad mogu sam,pocinak ovde ja cu naci,idi ti...

 Muka mi je od toga da  ti neprestalno govorim "Izvini" , cak i kad nisam kriva, da legnem na pod i kazem ti "gazi" ,zrtvujem za tebe i kazem "uredu je" , da me povredis i kazem "ma ne boli" , cutim kad bih vikala,  da ne trazim izvinjenje kad mi ga dugujes  i pokorim se kad sam jaca. Tesko mi je da ne krvarim kad me poseces, ne drhtim kada se plasim, da ne placem kada sam tuzna ,da me pece savest kada sam nevina i sluzim kaznu umesto drugog.  Ne umem da odustanem od svega sto me cini jedinstvenom da bih se stopila u masu, da  lazem da bi me vise voleli...

onaj ko ne zna da me prihvati ovakvu kakva sam, glasna  , jaka , nepokolebljivih i nekorumpiranih stavova  bi bio bolji covek kad bi se okrenuo i otisao nego me menjao ,nego me sekao da bih vise bila po njegovom kroju.

ne Zelim se izvinjavati jer nisam kao On, Ona ili cak sto nisam kao Ti.Mozda bih i bila bolja da sam tisa, snihoshodljivija, takticnija , manje iskrena, vise lukava...ali ja tad ne bih bila ja, a zelim to da ostanem.  

 Sedim u sobici 2 sa 2 i čekam tvoju poruku... konačno!! stižu ta tvoja slova na sablasno belom ekranu, ta slova koja su mi jedini razlog da zaboravim loše urađen kolokvijum, to što je mama bolesna, da se ne slažem najbolje sa Šves i da si mi daleko...

Ostajem ovaj vikend u Kamenici... 
Bas mi je žao - tupo odgovaram.
Pa dobro, dodaješ nonšalantno, moglo je biti i gore...Mogli su nas puštati kući samo jednom mesečno.
Jesu, nedostajaćeš mi. Baš se dugo nećemo videti onda...
Znam,ali ja sam uvek pozitivan.

Ja nisam - pomisljam tiho iako to nikad neću otkucati.Ne želim biti neko ko ga ometa. Ko se stalno žali i pokriva mračnim šalevima. 

Važi, onda idi spavaj. Znam da si umoran, nije ni tebi lako. 
E, a tvoj kolokvijum?
Aha, da...ma bilo je super. Laganica! Idi pajki.
 

I Tako ti  i odeš. 

Volela bih da se nisam krišom vratila na železničku kad si odlazio prošli put. Videla kako voz odlazi sa perona 9..ili beše 7... Znam samo da je to bio samo još jedan glupav broj u mom životu. Nije ni čudo što ga nisam zapamtila.
A ti si mislio da sam kod kuće.Da sam oke kao i uvek.

A ja sam posle dugo  stajala na autobuskoj stanici i čekala buđavi 601 koji kao da ni ne ide nedeljom... 
 

 Negde iz magle sećanja izvlaćim tvoj lik,tako mio i topao..Tvoj pogled dalek i večito zamišljen. Čini mi se kao da mogu da čujem kako meko dišeš pored mene i kad nisi tu. Da li je moguce da te moja svest čini stvarnim i kad nisi. Tvoj dodir tako realan na mome vratu isparava čim neko udje u sobu, rasprši mi iluziju.

Nedostaju mi tvoje reči koje gromko odzvanjaju jer ,kao i ja, ti ne umeš biti tih. Zaneseš se ponekad,izgubiš  u priči, zaboraviš i sam gde je bio početak pa se smotano teturaš do kraja.Tako naše price uvek traju satima..besmislene , glupe ponekad..prazne...ali nama tako bitne!

Kažu da mi je uteha što znam gde si , ne moram da brinem kažu ,a meni je sve jednako teško kada nema onog iritannog grebuckanja  tvoje neobrijane brade na mom licu dok me ljubiš..i ne nedostaje mi toliko sam poljubac koliko tvoje slatko "izvini" kad vidiš kako me je izgrebala tvoja brada,kad mi se zacrveni lice.

Uvek sam cenila svoju slobodu i pricala kako mi je stravična dosada kad moram biti sa istim ljudima svaki dan. Ipak sad kad te imam samo subotom to mi se čini tako malo. Više kao kazna nego kao nagrada. 

A nisi mi ni toliko daleko,šta su kilometri,  koliko mi se ciniš dalek  kada mi trebaš a ti si u oklopu obaveza...ne mozeš me ni oterati od sebe tad..ne stižeš čak ni to. Ipak ja te čekam...

                                                                                  Hani Bani

 Ne volim da se trpam u tuđe živote. Pogotovo ne volim time da se bavim kada znam da neko ima problem! Volim da mislim da nisam jedna od ljudi u paradi dušebrižnika koji se prosto trpaju da su pored nekoga kada namirišu probleme da bi mogli da im kažu kako su silno pogrešili u životu i da bi sebe ubedili da njihov život ipak nije toliko loš i za baciti što bi rekli mi Srbi...

Ipak , iz nekog razloga u mom životu postoje ljudi koji smatraju da kada dođe ono malo crnje doba života, sivilo i odustvo  veselih boja da treba okrenuti moj broj..Rado se odazovem na te pozive,jer to je prijateljstvo! Pozajmiti nekome svoju snagu i dati mu dozu realnosti kada je on sam nema, a potrebna mu je...

Nije mi teško da obišem suze sa lica dragih osoba kada su te suze već došle.Ipak ugrize me nekada  činjenica da nisam videla na vreme šta se sprema, što nisam sprečila bol meni dragih. Teši me rečenica moje Bosančice " Možda mi jesi najbolja drugarica, ali znam da nisi supermen... "

Pada mi sad samo na pamet pristojan broj neprospavanih noći provedenih u priči sa drugaricama i drugovima kojima se pa ih sad citiram život raspada...ni danas ih ne smatram žrtvovanim i loše provedenim iako sam shvatila da taj proces tešenja i dizanja iz blata ne ide u oba smera , bar ne kad sam ja u pitanju...jer to je prijateljstvo!

Ne mislim da sam heroj jer imam prijatelje i ne uzdižem sebe ovim razmišljanjem...nisam heroj, ali se sad osećam strašno glupo!
Jeste..osećam se tako izigrano,izmanipulisano...

Zbog mame izbegavam da sam napolju posle ponoći..nekako uvek imam osećaj da će se nešto desiti baš onda kada nisam kod kuće i ne mogu da joj pomognem...eto,jer sam paničar..i baksuz...

Ipak ne znam koliko puta sam ostala pored N. jer sam imala osećaj da neće moći sama kroz noć...spavala pored nje, gledala je kako diše, da budem sigurna da neće napraviti neku pizdariju jer ju je dečko  ostavio..a ona ga je volela,možda i previše! Ima ona istoju pizdarija u prošlosti...a ja ne volim da se prošlost ponavlja!

"Dođi ,Lola,molim te...trebaš mi!!! "

"Lola danas sam strasno smorena, znas on nije zvao..."

"Hej jesi dobro?"     "aham..."       "Lažeš! "      " Lažem..."     "Dolazim! budi tu !!!"

I tako u krug..mesecima već...
i ne smeta mi, briga o njoj mi je ponekad i prijala jer ona ume i u  teškim danima da se nasmeje kao dete a to mi je nagrada...Ogromna!
Skoro je našla novog dečka! Simpi lik, ne mogu ja da ga ocenjujem..Mislim, njoj je dobar a to je jedino bitno   =)

Sad odjednom nema ni poziva, a izaći sa njom jednako je zakazivanju pregleda kod zubara...

Znateeee..ne ovaj mesec..ni onaj sledeći...e onaj Tamo..Šta kažete nova godina je u decembru,joj ja zaboravila! nista..vidimo se NEKADA....
 

Koliko dugo čekamo stvari u životu?

Mislim da je prva stvar koju sam čekala bilo da odrastem! Tako sam čeznula za tim da sam velika, da sam jedna od Njih, da mogu ja da sedim sa odraslima gde i tata i pričam o fudbalu i pečenju na slavi,da se smejem onako glasno kao sto se smeju odrasli kad neko izgovori šalu koju ne razumem...

Onda sam čekala da me udari pubertet da budem jedna od popularnih kojoj viri poprsje iz majce da bih bila zanimljiva momcima,a i kad sam dobila željeno shvatila sam da to nije ono što zaista želim jer ja nisam htela nekog tamo dečka...htela sam da me neko voli...

Pa sam zato čekala NJEGA.. I voleo me je! Barem jedno vreme jeste...a sad više ne...Zato sam tako strašno patila, bolelo je. Zbog toga morala sam da stavim meni drage na čekanje dok se ne unormalim i ne povratim međ žive..

Tako sam još malo čekala da mi se vrati zdrav razum sa odmora ...

Mislim da se ne vraća više...

Ne čekam više....

Prošlo je 5 meseci od kad Dzo i ja ne delimo interesovanja,posao,probleme,smeh, krevet..Od kad ne delimo jedan život! Sada svako ima svoj,samo se ponekad preklope,kao kad bacas kamenčiće u vodu pa se samo malo okrznu dva kruga u barici  svojim krajevima ne dodirujući srž ...epicentar...

Baš sam juče pričala sa njim o tome sedeći na stanici 45...Pustio me je da kažem sve što mi leži na duši, a onda rekao samo tiho "Razumem,znao sam da ćeš pre ili kasnije krenuti dalje.Jednostavno ne mogu da imam i jare i pare..."

UFF! Uvek sam prezirala tu njegovu supportive stranu koja je samo paravan za depresiju i razlog da ne kaže stvarno šta misli nego se samo složi misleći da mi tako olakšava...a ne olakđava mi tako ništa, samo mi nabije osecaj krivice što želim da napravim korak dalje od provalije do koje me je on sam doveo! 

"Pa nemoj da si takav, znaš da me ništa u životu ne boli više nego kad vidim da si ti tužan...Ja zelim da budemo i jare i pare ali sam si mi rekao da nastavim dalje bez tebe za moje sopstveno dobro...misliš da je bilo lako to uciniti??? Ne zaustavljaj me sad!"

"Ma ne...Sve je uredu Lola! Ja tebe shvatam..Nemoj ti da se bedačis sada,uništićes veče  Plavuši i Kimiju kad dođes kod njih a tužna si..Sada moram da se pomirim sa tim da ti ŽELIS dalje..Uostalom ne možes ceo život čekati mene...idi sad  evo ti ga bas! ajde!!"

Nisam ni stigla da kažem ćao spakovao me je u 45. i već sam se kretala ka paviljonima  sa suzama u očima i krajnje zbunjena jer OPET po sto hiljaditi put ne znam šta smo i kako zaključili. Opet se osećam tako izgubljeno!

Ne mogu da verujem da je opet on okrenuo list moje knjige...Uredu onda, idemo dalje,zar je vazno ko je okrenuo taj list! List je okrenut :))))))

biiiiiiiip bi bi biiiiiiiiiiiiiiiip

Oooooooo zar je već vreme da se budim? Ovaj glupavi alarm mogao je da me pusti još 10 minuta, i onako se zna da ću pritisnuti ono dugmence snuuuz :)))

Aj NiŠta, ustajem ja, oblačim se,peglam uniformu,stavljam šminku (čisto da bih izgledala društveno prihvatljivo) i izlazim iz stana....Čekam lift ,ulazim stižem do prizemlja i tek kad sam ugledala svetlost sunca shvatam...Danas je nedelja! Danas ne idem na posao,ma gde sam ja za ime svih čvaraka krenula!

Vraćam se nazad,skidam robu još u hodniku i ležem u krevet da odspavam još par sati...

Bum tras,ruuurrrrrrr.....ma šta kod đavola? 

Moja mama je odlučila da je danas lep dan za generalku kuće...i koga briga što je jedva prošlo 9 i što sam ja kasno zaspala i što sam se probudila u pola 7 i krenula na posao koji danas ni nemam...koga briga za to...Ništa! Ustajem!  Ne predajem se pred izazovno lošim danom...

Nisam se pošteno ni umila i krećemoooo "Znaš, mogla bi jedan dan i ti u prodavnicu..ne moraju uvek Kića i Beba" .."Uredu" dodajem blago režeći "Mogli ste malo sačekati pre dnevnog proklamovanja mene kao loše sestre i ćerke". "Ne drami molim te, evo ićiću ja sa tobom" , kakvo olakšaaanjee pomislih u sebi jer jos uvek imam dovoljno poštovanja a i straha prema mami...

 Tako niz sitnica koje mi ne daju da se opustim ,među kojima prvo mesto drži farmakologija koja mi se stravično ne uči a ispit mi se smeeejeee iza ugla tačno bih ga pukla kad bi bio stvarna osoba! No ipak se trudim da budem lepo raspoložena, da ne bude da sam ja jedino dzangrizalo na lep sunčan dan u Beogradu poput današnjeg .. :)

"E da ne bi možda u šetnju, ako želis možemo i na sladoled, znam da ti se jede " zaverenički me pita mamac i ja naravno pristajem jer, msm, ko je luuud da odbije slatkiše :)))))

U šetnji smo progovorile jedva 4 prosto proširene i 3 složene recenice  i to tako nategnuto, čisto jer se priičati mora a ona je zgodno shvatila da nije ponela tašnu pa samim tim ni novčanik sa sobom i ništa od sladoleda....eeeee mukooo!!! 

nije ovo moj dan vidim vec ja :)))))

ma sigurna sam da se i vama desilo da ustanete na pravu nogu i pravo vreme pored prave osobe za buđenje i leganje a ono dan bude.....pa nazovimo to  manje nego savršen 

Konačno! Kraj radnog vremena ! Samo sam čekala da otkuca jedan sat da se polaaako ali  sasvim sigurno obučem u civilnu robu i ostavim poslić iza sebe. Na mobilnom svetli sličica pisma i polako otvaram i čitam...Plavuša je, trebam joj..

Znala sam da prosto nešto nije uredu..trčala sam do nje iako do plavuše uvek idem obilaznim putevima da  se unapred pripremim za sve informacije kojim me zatrpa tokom naših kratkih  razgovora...

Kucam na njena vrata i već nameštam moj društveno prihvatljiv osmeh i vidim nju...crno oko očiju, maskara po licu , na rukavima... svuda maramice ...crvene oči...  telefon na podu ...baterija na stolu...

"Hej šta se dešava" ?

"Lagao je", govori mi i šmrcka u maramicu,"opet je lagao...Dokle...Lola reci mi dokleee...On nije na moru, u Beogradu je već danima, samo je srao da je još u Hrvatskoj! "

"Stani stani..čekaj da zatvorimo vrata od stana! Ne moraju svi da gledaju kako plačeš" govorim joj pomalo netaktično, dok nas gleda znatiželjna komšinica sa prvog pretvarajuči se da čeka lift...mogla je što se mene tiče reći i da čeka bas,bilo bi jednako providno!

Koliko sam puta samo patila, koliko puta ja bila ta koja ne zna što je život nepravedan prema njoj, a ipak u datom trenutku ne znam šta da kažem! Samo je grlim i mrsim njenu savršenu, dugu plavu kosu moleći se u isto vreme da nađem reči, da uspem da progovorim...

"Hej, ne plači...Čuješ me? Obriši suze",izgovaram sa osmehom koji koristim i sa decom na poslu..."Hajde ustani sa poda, smiri se...znam sve! Samo polako,sve ćeš mi ispričati  idemo prvo da kupimo nešto slatko da se malo oporaviš :)))"

Nikad nisam znala koliko je to samo moze smiriti...

Smešim se dok je gledam kako njopa manchmelou kao malo dete....neko ko ima više godina nego ja, sedi ispred mene tražeći odgovore i snagu na na zajam...od mene umorne...slabe...

Sve mi je rekla, plakala je...osećala sam njen bol , kako je mrak drži u svojoj mračnoj hladnoj šaci i kezi se... Rekla sam joj reči strašne,istinite ali užasne! Možda sam ipak trebala da je slažem da će sve bii oke samo za dan dva..da se iskulira..ali nisam! Jesam li loš prijatelj zbog toga?

Lezi sada...Odmori !

"Ne mogu, ne mogu!!!!" vrišti ona na mene "ne želim Lolo,shvati me"...

"Uredu! šta želiš onda"

"Da slušamo muziku"

Važi , ajde onda to...

Pustila je muziku,a zatim kao malo dete zaverenički stavila glavu u moje krilo i zaspala...a muzika je išla dalje...

Počela sam da plačem! Ne znam što, pojma nemam...

Onda tek sam shvatila kako nisam spavala noćima ustvari i kako samo želim da spavam...a ne mogu! 

Podigla je glavu ,crvenih očiju i rasčupane kose mi rekla: "Lolo, spavaj i ti slobodno"..."Ja ne mogu" dodala sam, a meni se spavaaaa pomislih tiho u sebi trudeći se da ostanem jaka još danas, samo za nju!

Mama je danas iskopala neke prastare,prašnjave kasete iz njenog ormana u kom čuva sve što smo  Kića i ja ikad sklepale kad smo bile klinke...imamo tu sreću da nam video još radi pa smo mogle da vidimo kakve smo to planove kovale pre deceniju ,dve...

Tako sve počinje krupnim kadrom nas šestoro kako sedimo ispred TV-a, omamljeni gledamo "Nindza kornjače"...koliko su to bili lepi dani...kad smo Kića,Staša,Aleks,Duća,Vlaki i ja po ceo dan bili zajedno, igrali se kao da nemamo prijatelje s kojim bi mogli izaći ,kao da je samo porodica bitna...bate i seke...bilo je lepo...Taman kad sam utonula u razmišljanje i pomalo zaboravila na kasetu koja glasno krči u rekorderu ...REZ!

Sekund-dva se samo čuju glasovi a onda narednih,pa bar 10 minuta, petogodišnja JA objašnjava zašto je Cipiripi idealan dečko i kako ću se samim tim ja udati za njega kad "Samo još malo porastem"..  

Da,daaaa.. Videla sam ja kako ga Kića i Staša gledaju kad krene reklama "Cipiripi pi Cipiripi od  čokolade i lešniciii jer nema ništa lepše od Cipiriii piiijiiii" , ali one znaju da je on moj budući muž i moraće da nađu drugog za sebe jer u suprotnom nikad neću podeliti sa njima preostala 2 Manchmeloua

On ima takooo čupavu kosu,dodajem ja revnosno, što apsolutno mora značiti da voli da se igra i penje po drveću kao i ja! Dobro,priznajem ,pomalo muca, i to mi smeta..ali rešiće to zubar kad se Cipiripi vrati u Novi Sad...

I tako još pola kasete moja elaboracija o važnosti Cipiripija u mom životu... životu svih nas ...

A danas se devojčice u mašti i snovima udaju za Onura...ili Hulija..ili Hose-Migela....De ide ovaj svet?
A meni se i dalje sviđa Cipiripi...samo da znaš